Osećaj da može samo.
Polazak u predškolsko je velika stvar.
Možda čak više za nas roditelje nego za decu.
Većina dece ostaje u istoj grupi, sa poznatim drugarima i vaspitačicama. Nastavljaju svoje uobičajene aktivnosti, samo im jednog dana kažu:
„Od sada nosite mali ranac i pernicu, da se polako navikavate.“
Za dete se tog jutra možda nije promenilo mnogo. Za roditelja jeste. Odjednom shvatamo da više nije tako malo i da se približava škola.
Uroš je u predškolsku grupu došao kao novo dete.
Nije želeo novi ranac. Nije tražio posebnu pernicu niti mu je bilo važno da polazak obeležimo nečim velikim. Prosto je stigao.
Bez treme. Bez straha. Bez pitanja da li će se uklopiti.
Ponašao se kao da dolazi tamo gde mu je sasvim prirodno da bude.
Ali takva sigurnost ne nastaje preko noći.
Mala stvar koja je šestogodišnjacima bila ogromna
Prvi trenutak uklapanja dogodio se zahvaljujući nečemu što bi odraslima možda delovalo potpuno nevažno.
Uroš je imao patike na pertlanje, i umeo je sam da ih zaveže.
Mala stvar?
Ne i za šestogodišnjake.
Deca su bila oduševljena. Gledala su ga kao da je upravo pokazao neku posebnu veštinu. Za njih vezivanje pertli nije bio običan svakodnevni zadatak. Bio je dokaz da neko od njih već može nešto što obično rade odrasli.
U tom trenutku Uroš više nije bio samo novo dete u grupi. Bio je dečak koji ume sam da veže pertle.
A onda sam jednog dana, prolazeći hodnikom vrtića, čula decu kako razgovaraju o njemu:
„Znaš da on ide sam u WC i sam se obriše?“
Ponovo nešto što odraslima može zvučati obično. Deci tog uzrasta, još jedan veliki dokaz samostalnosti.
Kasnije sam pitala vaspitačice zar se to ne podrazumeva. Ne očekujemo valjda da dete krene u školu, a da mu učiteljica vezuje pertle, pomaže posle toaleta, raspakuje stvari i obavlja sve ono što bi do tada već trebalo postepeno da nauči?
Odgovor je bio da se, ipak, ne podrazumeva.
Samostalnost nije nešto što se pojavi pred prvi septembar
Često počnemo da razmišljamo o pripremi za školu tek nekoliko meseci pre polaska.
Da li dete zna slova?
Da li ume da broji?
Da li pravilno drži olovku?
Da li može da sedi mirno?
Sve su to korisne veštine. Ali pre nego što dete sedne u školsku klupu, trebalo bi da ponese nešto još važnije, sigurnost da može da se snađe i kada roditelj nije pored njega.
Da ume da obuče jaknu.
Da zaveže pertle ili zna kako da zatraži pomoć.
Da vodi računa o ličnoj higijeni.
Da raspakuje i spakuje svoje stvari.
Da pripremi jednostavan obrok.
Da zapamti osnovne lične podatke.
Da se obrati odrasloj osobi kada ima problem.
Da pokuša ponovo kada nešto ne uspe iz prvog puta.
Takve stvari se ne uče za jedno popodne. Dete ih usvaja postepeno, kroz mnogo malih prilika da nešto uradi samo.
Svaki put kada kažemo: „Probaj, tu sam ako ti zatreba pomoć“, dete dobija priliku da napravi jednu malu pobedu.
A od tih malih pobeda vremenom nastaje velika sigurnost.
Kako je Priručnik pomogao Urošu
Uroš nije bez treme ušao u novu grupu zato što smo mu nekoliko dana ranije objasnili da nema razloga da se plaši.
Bio je siguran jer je iza sebe već imao mnogo konkretnih dokaza da ume, može i zna da se snađe.
Kroz aktivnosti iz Priručnika za predškolce postepeno je savladavao veštine koje su mu bile potrebne u svakodnevnom životu. Učio je da brine o sebi i svojim stvarima, pripremi jednostavan obrok, vodi računa o higijeni, rešava male probleme i preuzme obaveze primerene svom uzrastu.
Nije sve uradio savršeno iz prvog pokušaja.
Nije ni trebalo.
Cilj nije bio da dete sve ume odmah, već da dobije priliku da pokuša, pogreši, ponovi i jednog dana shvati:
„Ja ovo mogu sam.“
Zbog toga njegov dolazak u novu predškolsku grupu nije delovao kao veliki i strašan događaj. Bio je samo sledeći, sasvim prirodan korak.
Poklon za predškolsko ne mora da bude još jedna stvar
Pred polazak u predškolsko često kupujemo novi ranac, pernicu, bojice ili garderobu.
I to su lepi pokloni.
Ali dete će ranac jednog dana prerasti. Bojice će potrošiti, a pernica će se izgubiti među školskim stvarima.
Ono što će poneti mnogo dalje jeste osećaj da je sposobno.
Zato je Priručnik za predškolce poklon koji se ne završava onog trenutka kada ga dete otvori. On postaje zbir zajedničkih aktivnosti, razgovora, pokušaja i malih uspeha.
Ne priprema dete samo da reši zadatak.
Priprema ga da jednog dana uđe u novu grupu ili učionicu, pogleda oko sebe i pomisli:
„Stigao sam. Snaći ću se.“