To pitanje muči mnoge roditelje kada dođe vreme polaska u školu. Programi u vrtićima, posebno “Godine uzleta”, usmereni su na igru, istraživanje i slobodu izražavanja, što svakako ima svoje prednosti. Deca nisu primorana da crtaju po šablonu, da rade grafomotoričke vežbe ili da vežbaju pravilno sedenje. I to na prvi pogled deluje osvežavajuće – dete ima pravo da bude dete. Međutim, kada dođe trenutak prelaska iz sveta igre u svet učenja, tu se često javljaju prvi problemi.
Zamislite dečaka koji je do juče svaki dan provodio šutirajući loptu ili slažući kockice. On je razvio koordinaciju, kreativnost i snalažljivost, ali sada pred njim stoji sasvim novi zadatak: mora da sedi mirno i drži olovku tako da ne umori ruku, da sutradan crta kose linije, prekosutra krugove, a onda već i slova. To je za njega potpuni šok. A pored tog izazova, tu su i roditeljska očekivanja – da dete odmah bude dobar đak, da brzo savlada pisanje, da lepo sedi na času. Kada to ne ide onako kako smo zamislili, nervoza raste i kod roditelja i kod deteta.
Onda se pojavi i poređenje: „Pera (iz privatnog vrtića) već zna i da čita i da sabira, a moje dete ne zna ni olovku da drži.“ Takve rečenice nesvesno mogu poljuljati detetovo samopouzdanje. A upravo je samopouzdanje ključ da dete zavoli školu i učenje. Kada veruje u sebe, lakše podnosi greške i spremno pokušava ponovo.
Iskreno, i sama sam dugo verovala da je najvažnije da deca nauče da poštuju sebe i druge, da rešavaju sukobe, da budu samostalna i da veruju u sopstvene sposobnosti. I dalje mislim da je to osnova zdravog odrastanja. Ali, otkad sam postala roditelj školarca, shvatila sam da postoji još nešto jednako važno – da dete zna da koristi olovku, da ume da boji bez da prelazi liniju, da može da izbriše gumicom a da ne pocepa papir. To nisu samo sitnice, to su veštine koje detetu olakšavaju da se uklopi u školski sistem i da se oseća sigurno u svom znanju.
Kada je nastajao „Priručnik za predškolce“, radila sam ga sa svojom decom, da na jednom mestu skupimo ono što smatramo važnim da dete savlada pre polaska u školu. Vremenom sam dobila potvrdu sa mnogo strana da je to zaista odličan alat za roditelje – ne samo da pripremi dete za školu, već i da ga nauči da bude samosvesno, da prihvata greške, da se trudi da popravi i da nikada ne odustaje.
Ipak, u razgovorima sa roditeljima često se pojavljivalo još jedno pitanje: „A šta ćemo sa pisanjem?“
Deci je danas sve teže da savladaju držanje olovke, crtanje linija i oblika, a samim tim i pisanje. Zato sam, pored priručnika, odlučila da napravim posebnu knjigu – radne listove za predškolce. Na oko 100 strana sabrala sam vežbe koje podstiču finu motoriku, koordinaciju i strpljenje: od bojenja i praćenja linija, do slova, brojeva i zadataka koji deci postepeno približavaju pisanje.
Ova knjiga još nije zvanično u prodaji, ali sam želela da pripremim deci paket svega potrebnog – i za duhovni rast i za praktične veštine. Jer, kada dete zna kako da drži olovku, kada bez straha uzme gumicu i proba ponovo, kada otkrije da učenje može biti zabavno, tada se u školu ulazi sa sigurnošću i osmehom.
Moja ideja je da roditelji imaju izbor – da deci pruže i igru i znanje, i podršku i alate, kako bi prvi školski koraci bili što lakši.
Ipak, ne mogu a da se ne zapitam: Da, mi kao roditelji možemo rešavati posledice – tražiti dodatne materijale, kupovati radne listove, raditi kod kuće ono što dete nije prošlo u vrtiću. Ali zar ne bi trebalo da rešavamo uzrok? Koliko je uopšte ispravno da budućnost naše dece zavisi od programa za koje nemamo ni jasne podatke da li prate razvoj i napredak kod dece?
Da li je moguće da svi u glas govorimo kako je gradivo u školi prebrzo, kako se od dece traži previše, a da niko ne zastane i kaže:
„Želim da moje dete uči u predškolskom, a ne samo da se igra! Želim da znam kako ovakav program rada utiče na obrazovanje i motivaciju mog deteta. Želim da vidim procene i praćenje razvoja, jer ono što sada jasno vidimo jeste da mnoga deca ne znaju ni kako da drže olovku u ruci.“
I možda baš od tog pitanja kreće promena – jer svako dete zaslužuje da u školu zakorači spremno, sigurno i ponosno na sebe.