U današnje vreme, gotovo da nema perioda u godini bez posebnog prazničnog marketinga. U oktobru već počinje prodaja novogodišnjeg programa, dok se jesenje dekoracije tek povlače s polica. Pre toga su bile aktuelne „back to school“ kampanje, a odmah zatim dolaze novogodišnje, pa božićne, uskršnje, letnje… Krug se neprekidno vrti.
Na prvi pogled, sve deluje bezazleno – šarene police, reklame pune nasmejane dece i sjajne dekoracije. Međutim, postavlja se važno pitanje: kako ova neprestana smena prazničnih trendova utiče na decu, njihovo shvatanje života i sistema vrednosti?
Konzumerizam i dečiji razvoj
Deca uče posmatrajući odrasle i svet oko sebe. Kada svaka sezona donosi novi talas „must have“ proizvoda i dekoracija, prirodno je da dete stvara uverenje da je praznično raspoloženje prvenstveno vezano za kupovinu. Ako takvu sliku usvaja od najranijeg perioda, ona postaje deo njegovog sistema vrednosti – nešto što doživljava kao normalno i ispravno.
Umesto da praznike povezuju sa zajedničkim obrocima, druženjem sa porodicom, posetama bakama i dekama ili igranjem društvenih igara, deca ih sve češće doživljavaju kao vreme „pripreme za sledeći talas kupovine“ – priliku kada će dobiti ili kupiti neki novi predmet.
Dugoročno, ovakav obrazac može dovesti do:
- površnog odnosa prema praznicima, gde se gubi tradicija, duh zajedništva i osećaj pripadnosti zajednici, zajedno sa poštovanjem običaja i kulturnih vrednosti,
- stvaranja uverenja da je sreća jednaka materijalnim stvarima – onome što dobijamo ili poklanjamo, umesto onome što doživljavamo, osećajima ljubavi i bliskosti,
smanjene sposobnosti da se raduju jednostavnim trenucima – pesmi, igri, šetnji ili toplini porodičnog druženja.
Reklame i njihova poruka
Deca su danas izložena reklamama više nego ikada ranije – na televiziji, internetu, društvenim mrežama, pa čak i kroz aranžmane u samim prodavnicama. Sve te poruke oblikuju njihovo shvatanje sveta i šalju jasnu poruku: „Ovo ti je potrebno da bi bio srećan, prihvaćen i u trendu.“
Ali, koliko su takve poruke zaista zdrave za dečiji razvoj?
- Stvaranje osećaja da nešto „moramo imati“ da bismo bili zadovoljni ili poštovani. Deca brzo uče da vrednost merimo stvarima, a ne osobinama ili postupcima.
- Učenje nestrpljenju i instant zadovoljstvu. Umesto da nauče da čekaju i budu strpljivi, deca razvijaju stav da moraju dobiti ono što žele odmah. Kada to nije moguće, javljaju se osećaji frustracije i nepripadanja. Primer toga je rečenica: „Svi imaju telefon osim mene, nemam o čemu da pričam sa drugarima.“ Time se produbljuje strah da nisu deo grupe ako ne poseduju ono što većina ima.
- Gubitak kreativnosti. Zašto provoditi vreme u osmišljavanju i pravljenju ukrasa, kolača ili rukotvorina, kada se sve može kupiti gotovo u radnji? Na taj način deca sve manje razvijaju maštu, domišljatost i radost stvaranja sopstvenim rukama, čija je suština osposobljavanje i osamostaljivanje.
Zašto deca „ne znaju šta da požele od Deda Mraza“?
Jedan od najočiglednijih znakova marketinške prezasićenosti jeste činjenica da deca sve češće ne znaju šta da požele za Novu godinu. Nekada je lista želja bila kratka, jasna i ispunjena maštom, a danas često čujemo: „Ne znam šta da poželim.“
Zašto se to dešava?
- Preplavljena su ponudama tokom cele godine. Toliko igračaka, ukrasa i novih proizvoda prolazi pred njihovim očima da stiču utisak da sve već postoji ili da će se želja brzo „zameniti“ novom.
- U svetu hiperpotrošnje želja brzo gubi vrednost. Dok praznik stigne, ono što su želeli postaje prevaziđeno ili ih više ne uzbuđuje.
- Fokus je na predmetima, a ne na iskustvu. Umesto da se raduju zajedničkom pečenju kolača, pravljenju ukrasa ili druženju, deca razmišljaju o materijalnom poklonu – koji, sam po sebi, retko može popuniti prazninu.
Istraživanja i iskustvo roditelja pokazuju da prosečan roditelj izdvoji od 5.000 do 10.000 dinara za novogodišnji poklon. Ipak, interesovanje deteta za tu igračku često traje svega 15 do 30 minuta. Ako tome dodamo poklone od baka, deka, tetki i stričeva – prirodno je da se nameće pitanje: „Šta još da poželim od Deda Mraza?“
Praznici – doživljaj ili dekoracija?
Nekada su praznici značili običaje, pesmu, miris kolača i okupljanje porodice. Deca su slušala priče o tradiciji, učila kroz molitvu, razgovor i zajednički smeh. Porodična trpeza bila je simbol povezanosti – a ne kulisa za fotografisanje.
Danas, međutim, često preovlađuje drugačije pitanje: „Kako ćemo okititi kuću i da li će izgledati lepo na Instagramu?“
Tako deca uče da je najvažnije porediti se sa drugima – ko ima lepšu jelku, jače lampice ili raskošnije balone. Umesto da praznike doživljavaju kao vreme povezivanja, ona ih sve češće posmatraju kao takmičenje u spoljašnjem sjaju.
Zavist i zavisnost od euforije
Praznična euforija traje kratko, ali se smenjuje neverovatnom brzinom. Iz letnjih kampanja ulazimo u jesenje, zatim u novogodišnje, pa u uskršnje – bez predaha. Deca se tako nalaze u stalnoj potrazi za „sledećim uzbuđenjem“.
Dugoročno, to može dovesti do emocionalne zavisnosti od euforije – osećaja da sreća traje samo dok traje kupovina ili nova sezonska atmosfera. Kada praznični štimung nestane, ostaje praznina koju opet treba popuniti – novom kupovinom.
Kako možemo zaštititi decu?
Roditelji imaju ključnu ulogu u tome kako će deca doživeti praznike i svet oko sebe. Nije realno u potpunosti ih izolovati od marketinga, ali postoje mali i jednostavni koraci koji mogu napraviti veliku razliku:
- Naglasiti vrednost trenutaka. Umesto izgovora: „Nemam vremena, umorna sam od posla“, pokušajte da tih sat vremena skrolovanja na društvenim mrežama zamenite kvalitetnim zajedničkim aktivnostima. Sećate li se mirisa bakinih krofni? Takvi trenuci ostaju zauvek u sećanju. Postavite sebi pitanje: šta će moje dete pamtiti i čega će mu nedostajati jednog dana? Umesite zajedno pitu sa sirom – potrebno je svega pola sata, a uspomena će trajati zauvek.
- Razgovarati o reklamama. Objasnite deci da je svrha reklama da nas navedu da kupujemo, ali da prava sreća ne dolazi iz prodavnice. Na nama je odluka da li ćemo nasesti na trikove. Umesto odlaska u tržni centar, prošetajte do parka, pojedite sladoled na klupi, posmatrajte golubove ili lišće koje pada. Uključite maštu i vi sami – podsetite se kako je izgledao život kada je bio jednostavniji i bez stalnog poređenja sa drugima.
- Graditi tradiciju. Uvedite male porodične rituale – pravljenje ukrasa, zajedničko pečenje kolača ili kićenje jelke. Dajte deci da učestvuju: iako će svi lampioni završiti na jednom mestu, to je njihov doprinos, a vi ga kasnije lako možete prerasporediti. Najvažnije je da dete oseti da je deo tog posebnog trenutka.
- Ograničiti poređenje. Podsećajte decu (a i sebe) da nije važno kako izgleda nečija kuća na Instagramu, već šta se dešava unutar četiri zida. Da li se u toj kući čuju razgovor, smeh, podrška i ljubav? To je mera vrednosti, a ne sjaj lampica.
Zaključak
Ako želimo da deca praznike doživljavaju kao vreme ljubavi, zajedništva i radosti, moramo ih osloboditi marketinške omamljenosti. Dekoracije, pokloni i reklame mogu biti lepi dodaci, ali nikada ne smeju postati suština.
A ključ svega je – naš primer. Deca ne uče samo slušajući šta im govorimo, već posmatrajući kako mi živimo, kako reagujemo i kako vrednujemo trenutke.
Na kraju, hajde da se zapitamo:
Da li naša novogodišnja euforija traje duže od lampica koje kupimo, ili od uspomena koje zajedno stvaramo?